Ishrana

Pored terapije i fizičke aktivnosti, najveći udeo u dobroj kontroli šećerne bolest ima ishrana. Izbalansiranom, raznovrsnom ishranom i umerenošću u količini daćete svom organizmu ono najbolje.

Namirnice koje se koriste u ishrani dijabetičara mogu da se upotrebljavaju na sledeće načine: sveže, kuvane, kuvane pod parom (pretis lonac), kuvane na pari, dinstane (kuvani u vodi i ulju u poklopljenoj posudi), pečene u teflonskoj posudi (ili specijalnoj posudi u kojoj hrana neće zagoreti), pečene u aluminijumskoj foliji (ili u posudi od aluminijumske folije), pečene u rerni, pečene na roštilju.

Samo pržena i pohovana hrana nije dozvoljena dijabetičarima, a nju bi trebalo da izbegavaju i zdravi.

Sveže namirnice treba da su prvenstveno zastupljene u ishrani (povrće, voće, mlečni proizvodi, jaja, meso). Pored svežih namirnica, u ishrani treba koristiti i one koje su konzervisane zamrzavanjem (povrće, voće, meso), i proizvode specijalno pripremljene za dijabetičare (razne vrste sladila, džemova, keksa, čokolade, testenina, hleba, testa, napitke i dr.). Znatno ređe treba koristiti konzervisano voće, povrće, meso, polugotova ili gotova jela (izuzev specijalno pripremljenih za dijabetičare).

Ishrana obolelih od šećerne bolesti je raznovrsna i sadrži sve vrste namirnica (kao u zdravih ljudi), samo je količina ograničena. Iz ishrane se jedino izostavljaju šećer i slatke stvari (bombone, kolači, keks, med, deserti pravljeni sa šećerom, medom i čokoladom, sirupi, čokolada i sl.), a ograničava se upotreba hleba i proizvoda od brašna (testenine) zbog bogatog sadržaja ugljenih hidrata (šećera i skroba). Ne postoji “loša” hrana. Postoji “loša količina” hrane. Za neke namirnice važi “što manje – to bolje”.

Dozvoljena je upotreba svih vrsta mleka , a najbolje je obrano pošto sadrži manje masti (2.8%, 1.6% ili 0.5%), a količina belančevina ostaje nepromenjena. Od mlečnih proizvoda su najkorisniji „mlađi“ proizvodi, pošto sadrže najviše belančevina (sir, kajmak, kačkavalj, skorup). Svi kravlji sirevi (kao i kravlje mleko) imaju prednost zbog manjeg sadržaja masnoće. Od industrijskih mlečnih prerađevina najkorisnije je upotrebljavati one koji sadrže što manje masnoće (9 – 25%): kačkavalj, kisela i slatka pavlaka i dr. Jogurt, dijetalni voćni jogurt, acidofilno mleko i kefir imaju određenu prednost nad čistim mlekom. Upotrebu starih i zrelih sireva treba znatno ograničiti. Dijabetičar treba da koristi u toku dana oko pola litre mleka, jogurta i drugih mlečnih proizvoda, a u zavisnosti od korišćenja mesa i mesnih prerađevina.

Dijabetičari mogu da koriste sve vrste mesa. Prednost imaju mlađa i nemasna mesa, ali ništa manje nisu korisna (ni štetna) starija mesa. Sa ekonomskog stanovišta, prednost imaju jevtinija mesa (kokošije, konjsko), koja po sadržaju belančevina ne odstupaju od govedine (goveđe, juneće, teleće). Dijabetičar može da koristi sledeće vrste mesa: goveđe, juneće, teleće, konjsko, jagnjeće, ovčije, praseće i svinjsko (ali samo mršavo, odnosno posno i ne koristiti ga često), pileće, kokošije, ćureće, guščije, pačije; iznutrice (najviše dva puta mesečno): džigericu (prednost pileća), srce, belu džigericu (pluća) – izbegavati: jezik, bubrege, bele bubrege, slezinu, mozak; divljač: zečetinu, srneće, svinjsko, perad (fazan, jarebica, patka, guska).

Mesne prerađevine se koriste u što „čistijem“ obliku, što sigurno garantuje manji sastojak masnoće. U ovom pogledu prednost imaju: šunka (tzv. „praška“), sušeno meso, pršuta. Ostale prerađevine sadrže više masnoće (parizer, mortadela, razne vrste salama, kobasica, viršli ili debrecina), pa ih treba izbegavati.

Dijabetičar može da koristi sve vrste rečnih riba (grgeč, pastrmka, smuđ, štuka, šaran i druge), morskih riba i školjki. Upotrebu girica i pojedinih vrsta ribe koje se uglavnom pripremaju prženjem u dubokom ulju, lii su pohovane, treba izbegavati. Prerađevine od riba sadrže veliku primesu masnoća, pa ih treba ređe i obazrivo upotrebljavati.

Pri upotrebi jaja prednost ima belance (za odraslog dijabetičara). Tako je korisnije upotrebiti dva belanca nego jedno celo jaje. Dijabetičar treba da koristi 2 žumanca nedeljno ili 4 – 6 belanaca. U dijetetskoj ishrani kajganu treba praviti uvek u odnosu 1:1 (jedno jaje + jedno belance, dva jaja + dva belanca, itd.), i pripremati je bez ulja na teflonu.

Dijabetičar može da koristi sve vrste masnoća, ali prednost imaju sve vrste ulja (sincokretovo, kukuruzno, maslinovo, sojino, kikirikijevo i dr.), biljna mast, margarin, buter i kajmak (ograničeno), a izuzetno retko (ili nikako) svinjsku mast. Sve vrste masnoća imaju samo masnoću, izuzev butera, u kome ima nešto belančevina i ugljenih hidrata, a u margarinu samo nešto belančevina. Suva slanina, čvarci, kavurma i slične namirnice imaju veliki energetski sadržaj i treba ih retko koristiti.

Hleb i prerađevine od brašna (testenine) čine grupu namirnica koje su najbogatiji izvor ugljenih hidrata (skrob, šećer) u ishrani dijabetičara. 100 gr crnog i ražanog hleba ima 53,36 odnosno 51,38 UH, a belog hleba 54,32 g. Dvopek, preprečeni hleb i tost imaju u istoj težini veću količinu sastojaka hleba, pošto je u njima potpuno ili delimično odstranjena voda. Sva testa (rezanci, makarone, špagete, flekice, tarana, „pužići“, „mašnice“ i dr.), griz i brašna (pšenično, kukuruzno, ražano i dr.) treba po sadržaju ugljenih hidrata tretirati na isti način kao dvopek i njihovu upotrebu treba ograničiti.

Povrća koja su bogata ugljenim hidratima treba koristiti u ograničenim količinama, kao što su: pasulj, grašak, šargarepa, krompir, cvekla, crni luk, pirinač, kukuruz. Povrća koja sadrže nešto manje ugljenih hidrata treba da se koriste u neograničenim količinama, a to su: zelje, spanać, blitva, list od loze, boranija, tikvice, paprika, paradajz, krastavac, razne vrste zelenih salata, plavi patlidžan, babnje, celer, peršun, rotkvice, kupus, kelj, keleraba, prokelj, pečurke, praziluk, beli luk, brokoli i karfiol. Pored pomenutih sastojaka, povrće sadrži i nesvarljive sastojke (celulozni sastojci u stromi, opni, kori, semenju), koji nemaju energetski značaj, ali je njihovo prisustvo vrlo važno za normalan rad creva. Sveže povrće može da se koristi kao sirovo (salate), kuvano (variva) ili pečeno (krompir, cvekla, plavi patlidžan, paprika). Suvo (smrznuto) povrće treba upotrebljavati u dva puta manjoj meri od sirovog. Salate se pripremaju sa odgovarajućim začinima po stečenoj navici ili ukusu. U salatu stavljati minimalnu količinu masnoće (1/2 kafene kašičice na jednu porciju salate) ili kisele pavlake (sa 12% masnoće).

Kada je reč o sadržaju ugljenih hidrata, sveže voće možemo kategorizovati u tri osnovne grupe:

Voće sa niskim sadržajem ugljenih hidrata, koje se može konzumirati u većim količinama. Ovo uključuje:

• Jagode, maline, kupine, borovnice
• Drenjine, lubenice, ribizle
• Višnje, limun, dinje
• Oskoruše, mušmule
• Pomorandže, mandarine

Voće sa umerenim sadržajem ugljenih hidrata, koje bi trebalo jesti u ograničenim količinama. Ova grupa obuhvata:

• Kajsije, breskve, šljive
• Pire od jabuka
• Sokovi od narandže i mandarine
• Kajsije i breskve u sokovima

Voće sa visokim sadržajem ugljenih hidrata, čija upotreba treba da bude strogo ograničena. To uključuje:

• Jabuke (tanto slatke kao i kisele)
• Trešnje, kruške, grožđe
• Banane, sveže smokve
• Ananas, mango, avokado

Suvo voće, poput grožđa, šljiva, smokava, urmi (datula), krušaka, borovnica, sadrži 5 do 6 puta više ugljenih hidrata u poređenju sa svežim voćem i stoga bi trebalo da se konzumira u najmanjim mogućim količinama.

Orasi, lešnici, bademi, kikiriki, pistaći, kao i semenke i proizvodi koji se od njih prave, po sadržaju ugljenih hidrata su slični voću koje sadrži najviše ugljenih hidrata.

Dozvoljena je ograničena upotreba standardnih alkoholnih pića, i to: povremeno korišćenje 1-2 čašice žestokog pića (rakija, vinjak, votka, konjak, viski, rum), 1-2 čaše piva ili 1-2 čaše vina (špricer, bevanda), ili 1-2 vinske čaše belog, crnog vina ili ružice. Od alkoholnih pića, likeri su najnepodobniji za korišćenje (sadrže veliku količinu šećera). Bezalkoholna pića mogu da sadrže različite količine šećera i u zavisnosti od ovog sadržaja mogu da imaju neznatno ili veliko energetsko opterećenje i treba ih koristiti u najmanjoj mogućoj meri.

U slobodnoj su upotrebi: aleva paprika (slatka i ljuta), biber, lorber, najkvirc, kapar, korijander, mirođija, peršunov i celerov list, origano, karanfilić, kim, keri, ren, ruzmarin, bosiljak, sirće i drugi ređi začini. Začini sa ograničenom količinom upotrebe jesu: senf (različite vrste), majonez, tartar sos, kisela pavlaka, pire od paradajza, sladilo, masline (2 – 3 komada).

Upotreba soli je prepuštena ukusu. Međutim, kod određenih oštećenja zdravlja (bolesti ili slabosti srčanog mišića, bubrega, jetre i dr.), ograničava se unos soli (ovo određuje lekar) i preporučuje se korišćenje zamene za so.

Dijetetska ishrana isključuje upotrebu zaprške u pripremi jela i variva. Ovaj princip je uslov za dobru ishranu i zdravih osoba.

Izuzetno je bitno razviti nove prehrambene navike, posebno kada je reč o vremenu i broju obroka tokom dana. Preporučuje se da osobe sa dijabetesom imaju 5-6 obroka dnevno, uključujući tri glavna obroka (doručak, ručak i večera) te 2-3 manja obroka ili užine (prepodnevna užina, popodnevna užina i opcionalni obrok pre spavanja). Takva raspodela obroka pomaže u sprečavanju naglih skokova šećera u krvi, omogućavajući njegovo postepeno regulisanje. Suprotno, neredovno uzimanje obroka može dovesti do ozbiljnih fluktuacija nivoa šećera u krvi, što dugoročno može prouzrokovati oštećenje krvnih sudova, srca i ostalih vitalnih organa.

S odgovarajućim znanjem o upravljanju dijabetesom, moguće je jesti širok spektar namirnica koje konzumiraju i zdrave osobe. Ključno je, međutim, naučiti pravilno balansirati kada i koliko jesti, kao i kako kombinovati različite vrste hrane.